Ugovor članova u društvu sa ograničenom odgovornošću, pravo pridruživanja i pravo povlačenja

Ugovor članova (eng. „Shareholders’ Agreement“) je imenovani ugovor korporativnog prava, relativno noviji i možda i dalje nedovoljno korišćen u našoj poslovnoj praksi, pogotovo između domaćih lica koji su vlasnici tj. članovi društva.

Za razliku od osnivačkog akta, koji je obavezan dokument svakog privrednog društva, ugovor članova je fakultativan (članovi mogu, ali i ne moraju da ga potpišu) pa se u tome možda i krije razloga zašto se ne potpisuje uvek. Istovremeno, složenost odnosa u višečlanim društvima te velika praktičnost ugovora članova daju za pravo da predmetni ugovor ubuduće bude sve više zastupljen u poslovnoj praksi u Srbiji.

Tema ovog teksta su pravni aspekti ugovora članova u društvu sa ograničenom odgovornošću, odgovori na pitanja kada i u kojoj formi se ovaj ugovor  zaključuje i šta se ovim ugovorom u praksi najčešće definiše. Pored ugovora članova, naglasak će biti i na institutima koji često pronalaze svoje mesto  u ovoj vrsti ugovora, a to su pravo povlačenja (engl. „Drag Along“ ) i pravo priključenja (engl. „Tag Along“) koji su instituti anglosaksonskog korporativnog prava koji nalaze primenu i u našem pravu, pre svega, kroz povezivanje sa „našim“ institutom predugovora.

Opšte o ugovoru članova

Ugovor članova društva sa ograničenom odgovornošću  definisan Zakonom o privrednim društvima kao ugovor koji je zaključen u pisanoj formi između dva ili više članova istog društva i kojim se regulišu pitanja od značaja za njihove međusobne odnose u vezi sa društvom. Zakon ne propisuje detalje o sadržini ugovora članova, što možda može da vodi do donekle pogrešnog zaključka da je po principu autonomije volje ugovorom članova moguće urediti sve što se tiče međusobnih odnosa članova. Naime, autonomija volje je ograničena odredbama Zakona o privrednim društvima koji propisuju šta mora da bude sadržina osnivačkog akta kao i koja konkretna pitanja (ako rešenja odstupaju od normi zakona) moraju da budu regulisana osnivačkim aktom i o tome treba pažljivo voditi računa prilikom izrade ugovora članova.

U skladu sa zakonskom definicijom, ali i po prirodi stvari, ovaj ugovor je rezervisan samo za višečlana društva, jer kod jednočlanih društava sa ograničenom odgovornošću nema logičkog prostora da član uređuje odnose sa samim sobom.

Ugovor članova se zaključuje samo između onih članova društva koji pored odredbi/pravila definisanih u Zakonu o privrednim društvima i osnivačkom aktu društva, žele dodatno da urede svoje međusobne odnose u vezi društva. Najčešće su to pitanja koja se odnose na prava i obaveze članova u vezi prenosa udela, načina glasanja u skupštini, načina raspodele dobiti i mehanizma rešavanja blokade u odlučivanju. Važnost navedenih pitanja ukazuje na to koliko je praktično i poželjno da članovi još u periodu osnivanja društva, zaključe ovaj ugovor i urede način rešavanja potencijalno spornih pitanja.

Za razliku od osnivačkog akta društva, ne postoji obaveza registracije i objave ovog ugovora pri registru privrednih subjekata kod Agencije za privredne registre. Zbog toga, sva važna pitanja koja članovi društva žele da drže poverljivim i da ne budu javno dostupna trećim licima, članovi mogu da urede putem ugovora članova i da unapred otklone moguće probleme i međusobne sukobe, pod uslovom da zakon izričito ne propisuje da određena pitanja moraju da budu uređena osnivačkim aktom.

Što se tiče forme ugovora, Zakon predviđa pisanu formu kao konstitutivnu formu i uslov punovažnosti ugovora članova. Dakle za razliku od osnivačkog akta (prilikom osnivanja društva), nije potrebna overa potpisa na takvom ugovoru da bi proizvodio pravno dejstvo. Ipak, i pored toga, u praksi članovi društva često insistiraju da se ugovor članova overava, odnosno da se potpisi članova overe kod javnog beležnika. Overa potpisa verovatno dolazi iz shvatanja da ugovor članova, u jednom delu, može da predstavlja predugovor ugovora o prenosu udela s obzirom da ugovor članova često predviđa (kao rešenje sukoba članova) zaključivanje ugovora o prenosu udela (koji se po zakonu overava) po kome jedan član prenosi svoj udeo drugom članu po unapred dogovorenim uslovima. Na taj način, zaključenjem ugovora članova kod javnog beležnika postiže se paralelizam formi koji je propisan Zakonom o obligacionim odnosima za punovažnost predugovora.

Važno pitanje vezano za ugovor članova jeste – šta ukoliko jedan od članova društva ne želi da ispuni obaveze koje je preuzeo ugovorom i ne želi npr. da zaključi ugovor o prenosu udela. Drugom članu u  tom slučaju ostaje na raspolaganju pokretanje sudskog postupka u kojem ima pravo da traži da ispunjenje ugovora. Međutim, sudski i izvršni postupci mogu da traju duže vreme i za to vreme društvo je verovatno u blokadi i ne može da obavlja redovne poslovne aktivnosti zbog čega trpi razne posledice – pad prihoda, gubitak ugleda, gubitak zaposlenih itd. Zbog toga, sudski postupak ne pogoduje niti jednom članu jer svaki produžetak sukoba članova dovodi do pada vrednosti samog udela, tako da su praktično oba člana na gubitku. Prednost ugovora članova jeste da se izbegnu svi sukobi koji negativno utiču na poslovanje društva, pri čemu se pretpostavlja da će se članovi ponašati u najboljem interesu društva, ali je svakako dozvoljeno da se ugovorom članova predvidi i ugovorna kazna za člana koji ne poštuje svoje ugovorne obaveze  pri čemu bi ugovorna kazna trebalo da bude“ dodatan motiv za člana da bude strana verna ugovoru.

Šta je pravo povlačenja (drag along)?

Pravo povlačenja predstavlja ovlašćenje pre svega većinskog člana u čiju korist je ugovoreno Pravo povlačenja da obaveže manjinskog člana društva da zajedno sa većinskim članom, proda udele u društvu trećem licu. Ovo pravo se uglavnom ugovara u korist većinskog člana, kao vid zaštite tj. kao opciju većinskog člana, imajući u vidu pretpostavku da će treća lica biti zainteresovana za kupovinu celokupnog udela u društvu što pravo povlačenja i omogućava. Na ovaj način većinski član dobija opciju da „povuče“ manjinskog člana (ili članove) da i on proda svoj udeo omogućavajući tako prodaju 100% udela u društvu. Dodatno, prenoseći 100% udela u društvu većinski član ima mogućnost da  ostvari višu cenu nego što bi mogao da dobije samo za svoj udeo jer bi kupac imao potpunu kontrolu nad društvom, a pretpostavka je da takva kontrola više vredi. Manjinski član se obavezuje da proda udeo u skladu sa uslovima i za cenu koju je većinski član dogovorio za prodaju njegovog udela, ali istovremeno manjinski član može u pregovaranju ugovora članova da se dogovori sa većinskim članom da manjinski član neće biti u obavezi da proda svoj udeo ispod određene cene (tzv. floor price).

Dakle, iako se ova opcija ugovora u korist većinskog člana, postoji ravnopravnost ugovornih strana (većinskog i manjinskog člana) jer članovi moraju da postignu saglasnost volja te samim tim ne može da se govori o tome da većinski član „primorava“ manjinskog da proda svoj udeo. Upravo suprotno, manjinski član prodaje svoj udeo na način i pod uslovima koje je on sam ispregovarao i sa kojima se saglasio potpisujući ugovor članova.

Šta je pravo pridruživanja (tag along)?

Pravo pridruživanja može da se posmatra kao neka protivteža pravu povlačenja.

Naime, pravo pridruživanja se pre svega ugovara radi zaštite manjinskog člana i predstavlja ovlašćenje manjinskog člana da kada većinski član društva prodaje svoj udeo, da se manjinski pridruži prodaji i zahteva da kupac otkupi i manjinski udeo zajedno sa udelom većinskog člana. Ukoliko kupac ne želi da kupi udeo manjinskog člana, većinski član nema pravo da proda samo svoj udeo jer bi na taj način pravo pridruživanja bilo izigrano. Pravo pridruživanja omogućava manjinskom članu da „iskoristi“ većinskog člana i njegovu bolju poziciju u pregovorima za prodaju udela (jer ugovara prodaju većinskog udela) i njegovu šansu za ugovaranjem više cene za udeo. U praksi je veoma teško za manjinskog člana da postigne višu cenu za svoj udeo (ukoliko većinski nije voljan da ga otkupi) te mu pravo pridruživanja omogućava lakšu prodaju udela oslanjajući se na većinskog člana i veću likvidnost njegovog udela.

Prilikom razumevanje raznih opcija koje mogu da se ugovaraju putem ugovora članova, važno je imati u vidu pravnu prirodu društva sa ograničenom odgovornošću. Naime, iako su to po definiciju društva kapitala u praktičnoj primeni se čini da su to društva lica gde su lične karakteristike članova često od presudnog značaja za odnose sa ostalim članovima i za odluku da li žele da budu partneri ili ne.

Upravo iz toga razloga, sve opcije koje je moguće ugovoriti ugovorom članova (u ovom tekstu je dat prikaz samo nekih od njih) bi trebale da omoguće bilo postojećim bilo budućim članovima da imaju kontrolu nad vlasničkom strukturom društva i da efikasnije utiču odabir partnera u cilju ostvarivanja uspešnog biznisa.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje, ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom. Firma JN&AN NIKOLIĆ CONSULTING DOO ne snosi bilo kakvu odgovornost ukoliko preduzmete radnje na osnovu informacija iznetih u ovom tekstu.

Nikola Marković Autor

Nikola Marković je advokat i član tima u FourLegal kancelariji i bavi se privrednim pravo sa naglaskom na savetovanju domaćih i stranih klijenata u vezi generalnih privrednih i komercijalnih pitanja, preuzimanja društava, statusnih promena i prava vezanih za nepokretnosti. Takođe poseduje iskustvo u regulatornim pitanjima u različitim industrijama i u pitanjima zaštite podataka o ličnosti.