Odricanje od otpremnine

Otpremnina je institut radnog prava koji u sebi sadrži socijalnu i finansijsku komponentu koje zaposlenom omogućavaju sigurnost i podršku da premosti period van radnog odnosa i gubitak zarade do početka isplate penzije, odnosno do novog radnog angažovanja.

Isplata otpremnine je uslov punovažnosti otkaza ugovora o radu u dva slučaja:

1. kod prestanka radnog odnosa zbog odlaska zaposlenog u penziju (starosnu, invalidsku i porodičnu)
2. kod prestanka radnog odnosa usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kada kod poslodavca prestaje potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (u slučaju proglašenja zaposlenog tehnološkim viškom).

Institut otpremnine je sveobuhvatan i može se analizirati kroz različite aspekte. U ovom tekstu baviću se samo jednim spornim pitanjem, da li se zaposleni može odreći prava na otpremninu, bilo u celosti ili samo jednog njenog dela?

Nisu retke situacije izigravanja zakonskih odredbi o otpremnini, što potvrđuje brojna sudska praksa i stavovi resornog ministarstva. Razlozi za odricanje od otpremnine mogu biti različiti a posledica su prinude ili sporazuma zaposlenog i poslodavca. U oba slučaja izigrava se suština ovog prava.

Kako je prestanak radnog odnosa zbog tehnološkog viška osnov za isplatu novčane naknade za vreme nezaposlenosti to mnogi zaposleni, u dogovoru sa poslodavcem, dobrovoljno pristaju da se odreknu otpremnine samo da bi im radni odnos prestao po tom osnovu.

Niko se ne može odreći otpremnine!

Prema opšteobavezujućem pravnom shvatanju Ustavnog suda iskazanog u više odluka, isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa koje se, u smislu člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, niko ne može odreći.

Rukovodeći se ovim odlukama, Vrhovni kasacioni sud je u presudi br. Rev2 2437/2015 od 30.03.2016. godine zauzeo identičan stav:

„Davanje izjave da se odriče sudskog ostvarivanja prava i potraživanja iz radnog odnosa, pa i neisplaćene otpremnine kao jedne od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, tužilja se u suštini odrekla neotuđivog ustavnog prava na pravnu zaštitu povodom prestanka radnog odnosa. S obzirom da se radi o pravu koga se niko na osnovu čl. 60. stav 4. Ustava ne može odreći, tužiljina izjava o odricanju od otpremnine i drugih novčanih potraživanja iz radnog odnosa nije mogla da proizvede pravno dejstvo punovažne izjave o otpuštanju duga (čl. 344. stav 1. u vezi čl. 47. i 49. ZO) niti da otkaz ugovora o radu iz razloga predviđenog u članu 179. tačka 9. Zakona o radu učini zakonitim.“.

Apelacioni sud u Novom Sadu, u presudi br. Gž1 2295/2015 od 28.10.2015. godine takođe ističe da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se niko ne može odreći, te da izjava tužioca kojom se slobodnom voljom, bez pretnje, prinude ili zablude odrekao od prava na otpremninu koje mu po zakonu pripada, ne može da proizvodi pravno dejstvo.

U presudi Vrhovnog kasacionog suda, br. Rev.2 1494/10 od 27.05.2010. godine, razmatrano je pitanje da li se zaposleni može unapred odreći prava na otpremninu (pre donošenja odluke o tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama):

„…Imajući u vidu i da je po imperativnim odredbama člana 158. stav 1. Zakona uslov punovažnosti rešenja o otkazu ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška isplata otpremnine pre otkaza ugovora o radu zaposlenom, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9) ovog zakona, odricanje tužioca od prava na otpremninu pre donošenja odluke o tehnološkim, ekonomskim ili organizacionim promenama zbog kojih je prestala potreba za radom zaposlenih kod poslodavca je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, bez uticaja, jer se zaposleni ne može unapred odreći tog prava bez sprovođenja postupka utvrđivanja opravdanosti ovakvih promena od strane poslodavca, pri čemu se ovaj otkazni razlog odnosi na prestanak radnog odnosa zaposlenih po volji poslodavca, ne po volji zaposlenog.“.

Ministarstvo smatra da je odricanje moguće

Suprotno svim navedenim stavovima, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike u mišljenju broj 011-00-036/2013-02 od 29.03.2013. godine, ističe da „nema zakonskih smetnji da se zaposleni, kome je poslodavac dužan da isplati otpremninu, dobrovoljno i u pisanoj formi odrekne prava na isplatu otpremnine u iznosu otpremnine koji je utvrđen opštim aktom ili ugovorom o radu, ali zaposleni ne može da se odrekne iznosa otpremnine utvrđene članom 158. stav 2. Zakona.“.

Odricanje od dela otpremnine i otpuštanje duga

Pored odricanja od prava otpremnine u celosti, u sudskoj praksi javljali su se i slučajevi odricanja od dela otpremnine. Takav primer imamo u presudi Apelacionog suda u Beogradu, br. Gž.1 5009/10 od 3.06.2010. godine, u kojoj se između ostalog navodi:

„…Pored toga prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude tužilja je dala izjavu da je upoznata da joj pripada otpremnina u vrednosti od 250.234,00 dinara, da prihvata da primi otpremninu u iznosu od 28.331,00 dinara i da se odriče ostatka otpremnine u iznosu od 221.903,00 dinara. Ova izjava ima karakter otpuštanja duga kao jednog od načina prestanka obaveze.

Radi se o otpuštanju duga pa tada važe pravila iz odredbi člana 344. ZOO. Prema toj normi obaveza prestaje kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjene i dužnik se sa tim saglasi…

Zaposleni može otpustiti dug tuženom poslodavcu i s tim u vezi dati izjavu i u pogledu dospelog iznosa otpremnine da neće tražiti njeno ispunjenje. Pravo na otpremninu neotuđivo je pravo do dospelosti ali kada to potraživanje dospe tada nema smetnji da zaposleni da izjavu da neće tražiti iznos po tom osnovu. Da nije to tako ne bi i potraživanje po osnovu otpremnine spadalo u krug novčanih obligacija koje za slučaj pasivizma zaposlenog da ih utuži u određenom roku se pretvaraju u naturalne obligacije – čl. 196. ZOR. Pored toga slovom zakona u odnosu na dospeli iznos po osnovu otpremnine nije propisano da zaposleni ne može otpustiti dug iz ovog osnova.“.

Iz ovog primera zaključujemo da zaposleni ne može da se odrekne prava na otpremninu sve do njegove dospelosti. Nakon dospelosti, zaposleni ima mogućnost da otpusti dug u skladu sa ZOO.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje, ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom. Firma JN&AN NIKOLIĆ CONSULTING DOO ne snosi bilo kakvu odgovornost ukoliko preduzmete radnje na osnovu informacija iznetih u ovom tekstu.

Irena Drča Autor

Diplomirani pravnik sa višegodišnjim iskustvom u oblasti radnih odnosa, penzijskog i invalidskog osiguranja i oblasti obrazovanja i vaspitanja. Borac za ljudska prava, istinu i pravdu. Žena sa stavom i principima. Ljubitelj prirode i baštovanstva. Zaljubljenik u umetnost i književnost. Porodično ispunjena žena i majka.