Neplaćeno odsustvo

Neplaćeno odsustvo je zakonom dozvoljena mogućnost zaposlenog da određeni vremenski period bude odsutan sa rada, najčešće u cilju obavljanja određenih privatnih obaveza. Ovaj institut radnog prava regulisan je članom 78. Zakona o radu, kojim je propisano:

„Poslodavac može zaposlenom da odobri odsustvo bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo).

Za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno.“.

Karakteristike neplaćenog odsustva

Iz navedene zakonske definicije neplaćenog odsustva možemo zaključiti sledeće:

• preduslov za ostvarivanje ovog prava jeste postojanje pismenog zahteva zaposlenog za odobravanje neplaćenog odsustva;
• neplaćeno odsustvo mora biti odobreno od strane poslodavca u formi rešenja;
• odobravanje ovog odsustva ne predstavlja obavezu poslodavca, već njegovo diskreciono pravo;
• zakonom nisu propisani slučajevi zbog kojih poslodavac može zaposlenom da odobri neplaćeno odsustvo,
• zakonom nije propisana dužina trajanja neplaćenog odsustva;
• za vreme neplaćenog odsustva zaposleni nema pravo na naknadu zarade,
• za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa (ako za pojedina prava i obaveze zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno),
• za vreme neplaćenog odsustva zaposleni je van osiguranja jer se odjavljuje sa osiguranja sa datumom početka korišćenja odsustva i ne teče mu staž osiguranja za vreme dok je na neplaćenom odsustvu,
• po isteku neplaćenog odsustva zaposleni je u obavezi da se vrati na rad kod poslodavca jer radni odnos i dalje egzistira,
• po povratku na rad, poslodavac aktivira prijavu na osiguranje i staž osiguranja nastavlja da teče.

Zahtev za neplaćeno odsustvo

Ostvarivanje prava na neplaćeno odsustvo podrazumeva postojanje zahteva zaposlenog. Zaposlenom ovo pravo ne pripada automatski po samom zakonu, već mora da podnese zahtev poslodavcu da mu se odobri neplaćeno odsustvo. U zahtevu se navodi razlog odsustvovanja, kao i vremenski period u kome zaposleni planira da odsustvuje sa rada.

Zakon ne propisuje slučajeve u kojima zaposleni može da zahteva da mu se odobri neplaćeno odsustvo. Najčešći razlozi za neplaćeno odsustvo jesu: obavljanje ličnih poslova; odlazak u inostranstvo zbog posete članu uže porodice koji tamo živi ili radi; lečenje u inostranstvu zaposlenog ili člana njegove uže porodice; stručno usavršavanje; polaganje stručnih ispita; nega bolesnog člana porodice itd.

Zavisno od razloga neplaćenog odsustva, određuje se i dužina trajanja odsustva. To može biti period od nekoliko dana, meseci, pa do nekoliko godina. Dužina trajanja neplaćenog odsustva nije propisana zakonom već zavisi od potreba zaposlenog s jedne strane i potreba poslodavca za prisustvom zaposlenog na radu, s druge strane.

(Ne)odobravanje neplaćenog odsustva

Nakon podnetog zahteva od strane zaposlenog, poslodavac procenjuje svoje potrebe za prisustvom zaposlenog na radu i razmatra zahtev, o čemu odlučuje u formi rešenja. On ima diskreciono pravo da odluči da li je zahtev zaposlenog opravdan ili ne i da u skladu sa tim proceni da li će odsustvo zaposlenog uticati na organizaciju i proces rada, te da odsustvo odobri ili ne odobri.

Ukoliko odluči da odobri neplaćeno odsustvo, poslodavac će rešenjem odrediti period korišćenja odsustva i datum povratka na rad. Po osnovu tog rešenja poslodavac je u obavezi da, u roku od tri dana, odjavi zaposlenog sa osiguranja u bazi CROSO. Odjava se vrši za period na koji je odsustvo odobreno i to po osnovu 31 – prekid osiguranja po osnovu radnog odnosa zbog mirovanja.

Po proteku vremena na koje je neplaćeno odsustvo odobreno zaposleni je u obavezi da se vrati na rad kod poslodavca. Datum povratka na rad utvrđuje se rešenjem kojim je odsustvo odobreno. Po povratku zaposlenog na rad poslodavac je u obavezi da, u roku od tri dana, izvrši prijavu zaposlenog na osiguranje.

Ukoliko se zaposleni ne vrati na rad u roku utvrđenom rešenjem, poslodavac ima mogućnost da mu otkaže ugovor o radu ili preduzme druge mere propisane zakonom ili opštim aktom.

Da li zaposleni može da zasnuje radni odnos sa drugim poslodavcem dok je na neplaćenom odsustvu?

Jedno od čestih pitanja u praksi, a koje je ujedno bilo i povod za pisanje ovog teksta, jeste da li zaposleni može da zasnuje radni odnos sa drugim poslodavcem dok se nalazi na neplaćenom odsustvu? Neretko je zasnivanje radnog odnosa sa drugim poslodavcem (u zemlji ili inostranstvu) jedan od razloga podnošenja zahteva za neplaćeno odsustvo.

Mnogi zaposleni ne shvataju suštinu neplaćenog odsustva i vrlo često zloupotrebljavaju ovo pravo. Na ovom mestu bitno je napomenuti da, iako dolazi do odjave sa osiguranja zbog mirovanja radnog odnosa, radni odnos faktički i dalje postoji. Tome u prilog ide činjenica da je zaposleni u obavezi da se, po isteku neplaćenog odsustva, vrati na rad kod poslodavca. Zaposleni se vraća na svoje radno mesto ukoliko je to moguće. Ukoliko to nije moguće, raspoređuje se na druge odgovarajuće poslove, ako takvih poslova ima. Ako ne postoji mogućnost premeštaja na druge poslove, primenjuju se odredbe o tehnološkom višku.

Smatram da zaposleni zasnivanjem radnog odnosa kod drugog poslodavca za vreme dok je na neplaćenom odsustvu izigrava zakonsku normu i suštinu ovog prava. Nažalost, mnogo je primera baš ovakve prakse. Posebno su česti slučajevi zasnivanja radnog odnosa u inostranstvu za vreme neplaćenog odsustva. Neretko je poslodavcima ova činjenica poznata ali se sa njom prećutno saglašavaju i pored tog saznanja zaposlenima odobravaju neplaćeno odsustvo. Ovo je čest slučaj sa zaposlenima u javnom sektoru.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Sektor za rad, u mišljenju br. 011-00-6/326/2015-02 od 14.10.2015. godine, zauzelo je sledeći stav po ovom pitanju:

„…Slučajevi za koje poslodavac može odobriti neplaćeno odsustvo, kao i dužina trajanja neplaćenog odsustva nisu određeni zakonom, niti zakon upućuje da se ovo pitanje reguliše opštim aktom ili ugovorom o radu, što znači da poslodavac ima slobodu da ceni da li u konkretnom slučaju može da odobri zaposlenom korišćenje neplaćenog odsustva, imajući u vidu razloge iznete u zahtevu zaposlenog, kao i da njegovo odsustvo neće da remeti organizaciju i proces rada.

Svrha neplaćenog odsustva po ovom osnovu su pre svega, porodične i druge obaveze zaposlenog koje zahtevaju da privremeno odsustvuje sa rada, te se ovo odsustvo ne može koristiti radi zasnivanja radnog odnosa kod drugog poslodavca.“.

“…Imajući u vidu da je zaposleni za vreme neplaćenog odsustva i dalje u radnom odnosu kod poslodavca i da se po isteku neplaćenog odsustva može vratiti na rad, zasnivanje radnog odnosa kod drugog poslodavca ne može biti razlog za neplaćeno odsustvo, s obzirom na to da je zaposleni već u radnom odnosu.“.

(Mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 120-01-113/2008-02 od 15.04.2008. godine)

Obračun i uplata doprinosa za vreme neplaćenog odsustva

Činjenica je da zaposlenom za vreme neplaćenog odsustva miruju prava i obaveze iz radnog odnosa, da ga poslodavac odjavljuje sa osiguranja i da mu ne teče radni staž s obzirom da nema svojstvo osiguranika.

Poslodavac nije dužan da obračuna i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za zaposlenog koji je na neplaćenom odsustvu.

Međutim, postoji izuzetak, propisan članom 100. Zakona o radu, kojim je propisano pravo jednog od roditelja, usvojioca, hranitelja odnosno staratelja da odsustvuje sa rada dok dete ne navrši tri godine života, za koje vreme mu prava i obaveze po osnovu rada miruju, ako za pojedina prava zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu nije drukčije određeno.

Ovim licima, u skladu sa članom 8. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, poslodavac je dužan da uplaćuje doprinose za zdravstveno osiguranje shodno zakonu kojim se uređuje sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja. Osnovica doprinosa za poslodavce za zaposlenog na neplaćenom odsustvu je zarada koju bi taj zaposleni ostvario da je na radu. Obračun i uplatu doprinosa za zaposlenog na neplaćenom odsustvu, poslodavac je dužan da izvrši prilikom isplate zarada drugim zaposlenim.

Doprinosi za pio i za nezaposlenost se ne obračunavaju i ne plaćaju.

Povodom obračuna i uplate doprinosa za vreme neplaćenog odsustva Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u mišljenju, br. službeno/2016-07 od 8.07.2016. godine, zauzelo je sledeći stav:

„Zaposleni za vreme neplaćenog odsustva nema svojstvo osiguranika u smislu propisa koji uređuju penzijsko i invalidsko osiguranje i propisa koji uređuju doprinose za obavezno socijalno osiguranje, pošto je reč o odsustvu sa rada bez naknade zarade.

Naime, ne postoji zakonski osnov da poslodavac za vreme neplaćenog odsustva vrši obračun i uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, s obzirom da je odredbom člana 13. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje (”Sl. glasnik RS”, br. 84/04, … i 112/15), koji obuhvata doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, utvrđeno da je osnovica doprinosa za zaposlene i za poslodavce zarada, odnosno plata i naknada zarade, odnosno plate u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno rešenjem nadležnog organa.

Imajući u vidu navedeno, nesporno je, da zaposleni za vreme trajanja neplaćenog odsustva nema ni svojstvo osiguranika zaposlenog kod svog poslodavca, pa je u tom smislu poslodavac trebao da izvrši odjavu zaposlenog sa penzijskog i invalidskog osiguranja za period za koji mu je odobreno neplaćeno odsustvo, i to u roku od 3 dana od dana nastale promene, kao i da, po isteku neplaćenog odsustva, u istom roku izvrši prijavu na osiguranje, saglasno odredbi člana 144. stav 1. tačka 2) Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (”Sl. glasnik RS”, br. 34/03, … 142/14).

Pravni osnov za odjavu sa osiguranja i ponovnu prijavu je Rešenje poslodavca kojim se zaposlenom odobrava neplaćeno odsustvo u određenom vremenskom trajanju, a na koji način u ovom slučaju nije postupano.“.

Ministarstvo finansija u mišljenju, br. 011-00-691/2016-04 od 26.01.2017. godine, ističe sledeće:

 „…Prema odredbi člana 17. stav 1. tačka 8) Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 107/05, 109/05, 57/11, 110/12− US, 119/12, 99/14, 123/14, 126/14−US, 106/15 i 10/16−dr. zakon), osiguranici su fizička lica koja su obavezno osigurana u skladu sa ovim zakonom, i to kao zaposleni roditelj, usvojitelj, hranitelj, odnosno staratelj koji odsustvuje sa rada dok dete ne navrši tri godine života, dok mu miruju prava i obaveze po osnovu rada, u skladu sa propisima o radu…Saglasno navedenom, poslodavac nije dužan da obračuna i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za zaposlenog koji je na neplaćenom odsustvu i kome za to vreme miruju prava i obaveze po osnovu rada u skladu sa Zakonom o radu, opštim aktom i ugovorom o radu. Izuzetno, u slučaju kada se zaposleni nalazi na neplaćenom odsustvu (za koje vreme mu miruju prava i obaveze po osnovu rada u skladu sa propisima o radu) kao roditelj, usvojitelj, hranitelj, odnosno staratelj koji odsustvuje sa rada dok dete ne navrši tri godine života, poslodavac je dužan da obračuna i uplati doprinos za obavezno zdravstveno osiguranje.“.

Neplaćeno odsustvo ≠ mirovanje radnog odnosa

Iako za vreme neplaćenog odsustva zaposlenom miruju prava i obaveze iz radnog odnosa (član 78. Zakona o radu), ovaj institut se ne može poistovetiti sa institutom mirovanja radnog odnosa iz člana 79. istog zakona, kojim je propisano:

„Zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drukčije određeno, ako odsustvuje sa rada zbog:

1. odlaska na odsluženje, odnosno dosluženje vojnog roka;
2. upućivanja na rad u inostranstvo od strane poslodavca ili u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva;
3. privremenog upućivanja na rad kod drugog poslodavca u smislu člana 174. ovog zakona;
4. izbora, odnosno imenovanja na funkciju u državnom organu, sindikatu, političkoj organizaciji ili drugu javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca;
5. izdržavanja kazne zatvora, odnosno izrečene mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere, u trajanju do šest meseci.

Zaposleni kome miruju prava i obaveze iz stava 1. ovog člana ima pravo da se u roku od 15 dana od dana odsluženja, odnosno dosluženja vojnog roka, prestanka rada u inostranstvu, odnosno kod drugog poslodavca, prestanka funkcije, povratka sa izdržavanja kazne zatvora, odnosno mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere – vrati na rad kod poslodavca.

Prava iz st. 1. i 2. ovog člana ima i bračni drug zaposlenog koji je upućen na rad u inostranstvo u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva.“

Reklo bi se naizgled slični instituti ali u suštini različiti. Zbog toga je bitno  ukazati na njihove razlike i sličnosti, kao i posledice koje proizvode po zaposlene:

Kada se uzme u obzir sve gorenavedeno smatram da ima prostora za poboljšanje zakonskih rešenja kojima se reguliše neplaćeno odsustvo. Posebno u delu obračuna i uplate doprinosa za zdravstveno osiguranje s obzirom da radni odnos formalnopravno postoji. Ovakvo zakonsko rešenje stvorilo bi sigurnost za zaposlene u slučaju bolesti i ujedno pokazalo brigu zakonodavca i poslodavca za zdravlje zaposlenih.

Informacije sadržane u ovom tekstu predstavljaju stavove autora, nisu pravni saveti, služe za opšte informisanje i ne treba ih koristiti kao zamenu za konsultacije sa stručnim licima. Pre donošenja bilo kakve odluke i preuzimanja bilo kakve radnje konsultujte se sa licima koja su ovlašćena za davanje pravnih saveta u skladu sa zakonom. Firma JN&AN NIKOLIĆ CONSULTING DOO ne snosi bilo kakvu odgovornost ukoliko preduzmete radnje na osnovu informacija iznetih u ovom tekstu.

Irena Drča Autor

Diplomirani pravnik sa višegodišnjim iskustvom u oblasti radnih odnosa, penzijskog i invalidskog osiguranja i oblasti obrazovanja i vaspitanja.